Хаплогрупа G2a (Y-DNA)

Cадржај
1. 1. Географска распрострањеност 2. 2. Филогенетско стабло 3. 3. Порекло 4. 4. Историја 4.1 Неолитски фармери и сточари 4.2 Индоевропске гране 4.3 Римска редистрибуција 4.4 Скитска G1 5. MtDNA повезаност 6. Познате G2a особе Аутор: Maciamo Hay. Превео: Јован Бојанић Последње ажурирање октобар 2016

Географска распрострањеност

Данас се хаплогрупа G проналази свуда, од западне Европе и северозападне Африке па све до централне Азије, Индије и источне Африке, иако свуда у релативно ниским процентима (генерално између 1 и 10% мушке популације). Једини изузеци су Кавказ, централна и јужна Италија и Сардинија, где су фреквенције обично између 15%-30%.

Велика већина европских G припада G2a грани, а већина северних и западних Европљана још нижој подграни G2a-L140 (мањи део припада G2a-M406). Скоро сва G2b (L72+, бивша G2c) пронађена у Европи је пореклом од Ашкенази Јевреја. G2b се данас среће од Блиског Истока до Пакистана, и она сасвим сигурно представља потомство неолитских фармера из западног Ирана, где је G2b пронађена у 9,250 година старом узорку древне днк и која је објављена у раду Broushaki et al. (2016).

Хаплогрупа G1 се најчешће среће у Ирану, али такође и на Леванту, међу Ашкенази Јеврејима и у централној Азији (понајвише у Казахстану).

G2a данас чини између 5 до 10% мушке популације европског медитерана, док је релазивно ретка у северној Европи. Једини европски региони где G2а прелази 10% популације су Кантабрија у северној Шпанији, северни Португал, централна и јужна Италија (понајвише Апенини), Сардинија, северна Грчкој и Тесалија, Крит, и међу Гагаузима у Молдавији – сви ови региони су планински и релативно су изоловани. Други европски региони са фреквенцијама приближним 10% су Астурија у северној Шпанији, Оверња у централној Француској, Швајцарска, Сицилија, Егејска острва и Кипар.

Распрострањеност хаплогрупе G у Европи, северној Африци и Блиском Истоку.

Распрострањеност хаплогрупе G2a-L497 у Европи, северној Африци и Блиском Истоку.

Распрострањеност хаплогрупе G2a-U1 у Европи, северној Африци и Блиском Истоку.

Распрострањеност хаплогрупе G2a-M406 у Европи, северној Африци и Блиском Истоку.

Распрострањеност хаплогрупе G2a-L293 у Европи, северној Африци и Блиском Истоку.

Филогенетско стабло хаплогрупе G2

Порекло

Хаплогрупа G је настала из много веће макро-хаплогрупе F, за коју се данас сматра да представља други велики талас људских миграција из Африке, који се десио пре најмање 60,000 година. Док су се раније миграције хаплогрупа C и D дешавале уз обале јужне Азије па све до Океаније и Далеког Истока, хаплогрупа F је продрла кроз Арапско полуострво и населила Блиски Исток. Њена глава грана, IJK, је данас предак 80% популације Евроазије. Хаплогрупа G се одвојила пре неких 50,000 година од пара-хаплогрупе GHIJK, и делује као да је имала спор почетак, еволуирајући у изолованом подручју десетинама хиљада година, вероватно на Блиском Истоку, одвојена од таласа који је населио остале делове Евроазије.

До краја 2016 су утврђене 303 SNP мутације које дефинишу хаплогрупу G, и које потврђују да је ова хаплогрупа доживела тешко ''уско грло'' пре дељења у хаплогрупе G1 и G2. G1 је врло вероватно настала на подручју данашњег Ирана на почетку последњег великог захлађења пре 26,000 година. G2 би могла имати сличан почетак у исто време у западној Азији. У то доба, сви људи су били ловци-сакупљачи, и углавном су живели у малим, номадским или полуномадским заједницама. Припадници G2 хаплогрупе су уско повезани са првим почецима ране пољопривреде на подручју Плодног полумесеца, које се десило пре 11,500 година. Припадници хаплогрупеје врло вероватно настала на подручју данашњег Ирана на почетку последњег великог захлађења пре 26,000 година. G2 би могла имати сличан почетак у исто време у западној Азији. У то доба, сви људи су били ловци-сакупљачи, и углавном су живели у малим, номадским или полуномадским заједницама. Припадници G2 хаплогрупе су уско повезани са првим почецима ране пољопривреде на подручју Плодног полумесеца, које се десило пре 11,500 година. Припадници хаплогрупе G2а су се тада населили у Анадолију, Кавказ и Европу, док је G2b кренула да се шири са подручја данашњег Ирана кроз подручје Плодног полумесеца и источно до Пакистана. Данас се она може наћи међу Либанцима и Јеврејима, али такође и у ниским фреквенцијама на Арапском полуострву, Сирији, Ираку, Ирану, Авганистану и Пакистану.

До сада је тестирана древна Y-DNA из неолита Анадолије, Ирана, Израела, Јордана као и већине неолитских култура Европе (Тесалијског неолита у Грчкој, Старчевачке културе у Мађарској и Хрватској, културе Линеарнотракасте керамике у Немачкој, Ремедељске културе у Италији, као и Импресо културе у Шпанији и југозападној Француској). На свим налазиштима је већина тестираних узорака потврђена као G2a, осим оних са Леванта. Такви резултати неспорно потврђују да је пољопривреда ширена од стране припадника хаплогрупе G из Анадолије/Ирана до Европе. У раду Lazaridis et al. (2016) су тестирана 44 узорка древне днк са Блиског Истока, укључујући локалитете неолитских фармера из западног Ирана. Пронађени су један G2b узорак из прекерамичког неолита (7250 п.н.е.) и један G2a1 из ранокерамичког неолита (5700 п.н.е.), оба из Ирана. Остали узорци са Леванта припадају хаплогрупама CT, E1b, H2 и T, али се не може искључити да се у будућности неће пронаћи и неки G у осталим узорцима.  У раду Mathieson et al. (2015) је тестирано 13 Y-DNA узорака раних неолитских фармера на локалитету Барин (6500-6200 п.н.е) у северозападној Анадолији, и 8 од 13 је потврђено као G2a (подгране G2a2a-PF3146, G2a2a1b-L91, G2a2a1b1-PF3247, G2a2b-L30, G2a2b2a-P303, G2a2b2a1c-CTS342). Остали узорци су потврђени као  C1a2, H2, I, I2c и J2a.

Ове, код неолитских фармера мање присутне хаплогрупе се такође јављају међу раним неолитским фармера са Балкана, међу којима је такође хаплогрупа G2a доминантна. У неолитским узорцима се повремено појаве неке друге блискоисточне хаплогрупе, попут два узорка Т1а из културе Линеарнотракасте керамике из Немачке, као и једног R1b-V88 узорка из северозападне Шпаније.

Највећа генетска разноврсност хаплогрупе G се налази у северном делу Плодног полумесеца, између Леванта и Кавказа, који је добар показатељ места порекла ове хаплогрупе. Сматра се да су се рани неолитски фармери проширили са севера Месопотамије на запад преко Анадолије до Европе, на исток све до јужне Азије а према југу све до Арапског полуострва, северне и источне Африке. До сада, једини G2a негативни на подгране низводно од P15 и L149.1 су нађени искључиво у региону јужног Кавказа.

Историја хаплогрупе G2a

Неколико историјских миграција је допринело доласку различитих грана хаплогрупе G у Европу, док су их неке само редистрибуирале.

Неолитски фармери и сточари

The Тестирање неолитских узорака у различитим деловима Европе је потврдило да је хаплогрупа G2a била доминантна код неолитских фармера и сточара који су мигрирали из Анадолије у Европу у више миграција пре 9000 – 6000 година.

Узгајање житарица и махуранки је први пут започето пре 11,500 година у региону Плодног полумесеца (данашњи Израел, Палестина, Јордан, Либан, Сирија и Ирак), али се није много ширило у прва два и по миленијума. Разлог за тако споро ширење је тај што су почеци пољопривреде били сувише примитивни за независни живот и представљали су само један од начина разноврсније исхране тада претежно ловачко-сакупљачких заједница.

Припитомљавање пшенице и јечма је био дуготрајан процес који је захтевао избор сорти које имају мутације за већи, мање крхки и снажнији плод. Поплављене равнице Месопотамије су биле идеалне за примитивни узгој житарица, јер нису захтевале наводњавање.

Керамика се први пут појављује на Блиском Истоку пре 9000 година, у северној Месопотамији. Развој керамике се очигледно поклапа са експанзијом G2a пољопивредника према западној Анадолији и Европи. Керамичарство је помогло код складиштења житарица и махуранки, и оно је олакшало трговину са суседним фармерима и сточарима. Козе и овце су први пут припитомљене пре око 11,000 година у Загроским и Таурским планинама, на северним границама Плодног полумесеца, али нису биле познате становницима Леванта до пре 8,500 година (погледати The development of goat and sheep herding during the Levantine Neolithic, A. Wasse, pp. 26-27), све до појаве керамике.

Неолитско налазиште Чатал Хојук у јужном делу централне Анадолије је основано од стране фармера који су се бавили узгојем житарица и махуранки и који су на то подручје донели тада већ припитомљене козе и овце. Само неколико векова касније (6500 п.н.е.) је на тим просторима почело и узгајање стоке, претпоставља се као последица трговине са својим источним суседима. Пре око 8500 година (6500 п.н.е.) G2a неолитски фармери су стигли до северозападне Анадолије и Тесалије у централном делу данашње Грчке, што потврђују узорци древнке днк из радова Mathieson et al. (2015) и Hofmanová et al. (2015). G2a фармери из културе Тесалијског неолита су се брзо раширили по Балкану и Подунавском басену, насељавајући Србију, Мађарску и Румунију 5800 п.н.е, Немачку 5500 п.н.е, Белгију и северну Француску 5200 п.н.е. Древни узорци из Старчевачка култура (6000-4500 BCE) (6500-4500 п.н.е.) из Мађарске и Хрватске, као и Култура линеарнотракасте керамике (5500-4500 п.н.е.) из Мађарске и Немачке, неспорно потврђују да је хаплогрупа G2a (гране G2a2a и G2a2b) била и остала главна хаплогрупа неолитских становника Европе чак и наком напредовања фармера у дубљи део Европе и мешања са аутохтоном популацијом Европе (припадницима I хаплогрупе).

Пре 7800 година, фармери који су тада већ усавршили израду керамичких посуда, дошли су до Мраморног мора у северозападној Анадолији заједно са својом стоком. Након тога су бродовима прешли Егејско море, и колонизовали Апенинско полуострво, обале западног Балкана, јужну Француску и Иберијско полуострво, где су основали Импресо култура (5000-1500 п.н.е.). Још једном, древна днк је потврдила да је већина узорака из Импресо културе припадала хаплогрупи G2a, са фреквенцијама изнад 80% (за разлику од 50% у неолитским културама централне и југоисточне Европе).

Ипак, значајне мањине других хаплогрупа пронађене су на различитим неолитским локалитетима поред G2a већине, укључујући C1a2, H2, I*, I2a1, I2c, и J2a у Анадолији, C1a2, E-M78, H2, I*, I1, I2a, I2a1, J2 и T1a у културама југоисточне и централне Европе (Старчево, Сопот, култури Линеарнотракасте керамике), као и E-V13, H2, I2a1, I2a2a1 и R1b-V88 у западној Европи (Импресо култура, Мегалитске културе). H2 и T1a су пронађене у прекерамичком неолиту Леванта, и оне су такође повезане са раним развојем пољопривреде. Као што је већ речено, С1а2 је пронађена у мезолитској Шпанији (Olalde et al. 2014) Она је данас непостојећа хаплогрупа повезана са првим палеолитским Европљанима, и могла би бити пронађена у неким будућим узорцима древне днк широм Европе и Анадолије пре неолита. Е1b1b је такође пронађена у прекерамичком неолиту Леванта, али у овом случају њене гране вероватно нису E-M78 или E-V13 већ E1b1b1* или E-M123. R1b-V88 је такође сигурно започела своје ширење са Блиског Истока, иако другачијом рутом, са сточарима и пастирима кроз северну Африку и потом преласком на Иберијско полуострво. Остатак узорака вероватно представља асимиловане ловце-сакупљаче потеклих од мезолитских становника западне Анадолије (I*, I2c, J2) и Европе (I*, I1, I2a, I2a1, I2a2). Занимљиво је рећи да доста ових хаплогрупа, попут C1a2, H2 и I* данас практично не постоје, а неколико осталих су данас врло ретке у Европи (I2c, R1b-V88).

Ширење пољопривреде са Блиског Истока кроз Европу (9500 п.н.е.-3800 п.н.е.)

Еци (Ötzi, погледати доле познате G2a особе), који је живео у италијанским Алпима током енеолита, је након тестирања његових узорака доказано припадао хаплогрупи G2a2a2 (подграни L91), која је данас релативно ретка и која се проналази на Блиском Истоку, јужној Европи (поготово Сицилији, Сардинији и Корзици) као и северној Африци. Иначе, G2a2 (PF3146) се данас проналази у ниским фреквенцијама од Леванта то западне Европе. Закључак је да су неолитски фармери у Европи понајвише припадали хаплогрупи G2a и њеним гранама G2a2a и G2a2b.

Данас се хаплогрупа G2a проналази углавном у планинским регионима Европе, на пример, на Апенинима (15 до 25%) и Сардинији (12%) у Италији, у Кантабрији (10%) и Астурији (8%) у северној Шпанији, Аустрији (8%), Оверњи (8%) и Прованси (7%) у југоисточној Француској, Швајцарској (7,5%), планинским деловима Бохемије (5 до 10%) у Чешкој, Румунији (6,5%) и Гркој (6,5%). Брдовитост јужне Европе се заиста чини идеалним за узгајање коза, које су G2a фармери донели са собом током раног неолита. Али највероватније објашњење за масовност у планинским подручјима јесте да су планине пружиле уточиште за G2a избеглице након што су Праиндоевропљани извршили инвазију на Европу из руских и украјинских степа током бронзаног доба.

Народи који су из степа извршили инвазију на Европу су искључиво узгајали стоку и коње, и у почетку су се населили у Велику мађарску равницу, северноевропску равницу (простор између Пољске, Немачке и Данске) и у регион Балтика. Након што су продрли у западну Европу, такође су се населили у релативно ниска подручја, попут данашњих земаља Бенелукса, западне Француске и Британских острва, где хаплогрупа R1b прелази 60%, а негде и преко 80% мушке популације. Заправо, највећи проценти G2a се данас налазе у регијама које су последње претрпеле инвазије од стране R1a и R1b. Индоевропљани нису продрли на Иберијско полуострво све до 1,800 године п.н.е, а цело полуострво су освојили око 1200 године п.н.е, док су G2a људи опстали након што су се населили у изолована подручја попут Пиринеја, Кантабрије, Астуријских планина, северног Португала и сушне планине Ла Манше, јужно од данашњег Мадрида. Прото-италска племена су прешла Алпе 1300 године п.н.е. и населила се на самом северу полуострва. Управо то објашњава разлику на генетској мапи апенинског полуострва и ''север – југ ефекат'' у генетици Италијана, где је север доминантно R1b, док су на југу више присутне неолитске хаплогрупе попут G2a, J2 и T1а. Иначе, Сардинијци су причали не-индоевропским језиком све до римског освајања пре 2000 година.

Данас, неолитска G2a-M406 своје највеће проценте бележи у Анадолији, јужном Балкану, Апенинима, Алпима, централној Француској и на Иберијском полуострву. Она чини мањи део G2a у северном делу Европе, који првенствено чине G2a гране асимиловане од индо-европљана (G2a-U1 и G2a-L497).

Припадници хаплогрупе G2a су можда били први људи који су стекли алеле за светли тен. Узорак 7000 година старог мезолитског ловца-сакупљача из северне Шпаније тестиран и објављен у раду Olalde et al. 2014 није имао алеле за светлу кожу. За разлику од њега, рани неолитски фармери са Балкана и из Немачке су поседовали алеле одговорне за светао тен који је данас доминантан код Европљана. Још увек је нејасно када и међу припадницима које хаплогрупе је светли тен настао, али је вероватно да је тада нова исхрана богата житарицама изазвала неке недостатке у витамину D, који се до тада традиционално апсорбовао из исхране рибом. Мутација за светлу кожу се позитивно селектовала код неолитских фармера, који су радом на пољу упијали витамин D, што им је била замена за недостатак исхране богате месом.

Индоевропске гране G2a

За разлику од других грана хаплогрупе G2a, који су чешћи у планинсим подручјима, неке подгране G2a-L140 се проналазе равномерно у целој Европи, чак и у Скандинавији и Русији, где су неолитски фармери имали миноран утицај. Што је још интересантније, G2a-L140 и њене подгране се такође могу наћи и на Кавказу, централној Азији и широм Индије, посебно међу вишим кастама, које представљају потомство индоевропских освајача из бронзаног доба. У тој комбинацији присуство G2a-L140 широм Европе и Индије је врло јак аргумент у корист индоевропској теорији порекла ове гране. Међутим, сама L140 је настала пре више од 11,000 година, на почетку прекерамичке неолитске културе, што је свакако превелика старост да би била индоевропска. Врло је могуће да су неке дубље подгране својим путем до Понто-Каспијских степа асимиловане од стране степских сточара пре периода Јамна културе, и да су редистрибуиране широм Европе и Азије током индоевропских освајања. С'тога треба тражити потенцијалне подгране које су своју експанзију могле доживети током раног бронзаног доба и које су данас присутне у северној Европи, централој и јужној Азији. Најбољи кандидати за то су:

• L1264, која је данас присутна у северном Кавказу, Балтику, словенским и германским земљама, као и у централној Азији и у Индији. Она је настала пре 8000 година, а TMRCA (најдаљи заједнички предак) њених припадника је живео пре 4500 година. Она се свакако подудара са хаплогрупом R1a (Прото-балтословенским и прото-индоиранским гранама).
• L13 је настала пре 10,500 година, али је најстарији заједнички предак њених припадника живео пре 5000 година, што одговара раздобљу Јамна културе.   Упркос малој старости, проналази се широм Европе укључујући и Русију, као и у централној Азији, Ирану, Кавказу и Леванту. Ова подграна се могла ширити уз обе преиндоевропске хаплогрупе, R1a и R1b.
• Z1816, се среће широм западне и централне Европе, а посебно у германским земљама.. Њена старост је око 4500 година, али је њена L42 подграна пронађена тестирањем древнке ДНК код једне индивидуе из Трипољске културе која је живела пре 4900-5600 година. Припадници ове гране су вероватно асимиловани од стране прото-индоевропљана током контакта са Трипољском културом чији су становници живели у Понтским степама и спојили се са Јамна културом, након чега је ширена широм германских и келтских земаља заједно са хаплогрупом R1b.

Домовина хаплогрупе R1b1a1a2 (M269) и Праиндоевропљана је била на простору источне Анадолије и/или северног Кавказа. Кавказ је свакако једно од ретких подручја где хаплогрупа G прелази своје уобичајено ниске фреквенције. Стога, сасвим је могуће да је одређена мањина људи са Кавказа који су припадали хаплогрупи G (можда и Ј2b2) интегрисана у R1b заједнице које су прешле Кавказ и населиле се на северној и источној обали Црног мора негде између 7000 – 4500 година п.н.е.

Много реалнија теорија је да су припадници G2a-L140 мигрирали из Анадолије до источне и централне Европе током неолита (потврђено тестирањем древне днк). Понајвише се у југоисточној Европи данас налазе људи који припадају U1 подграни, која је врло вероватно једна од хаплогрупа људи који су основали Трипољску културу (заједно са другим хаплогрупама, попут I2a1b-L621) на простору данашње Молдавије. Становништво трипољске културе је активно трговало са оближњим степским културама, почевши од 3500 п.н.е. На почетку Јамне у Понтско-Каспијским степама, становници трипољске културе су почели ширење на исток у степе онога што је данас део западне Украјине, остављајући своје градове (тада највеће у свету) и прихватајући номадски начин живота као њихови суседи из Јамне. У време када су Праиндоевропљани започели масивно ширење, G2a-U1 мушкарци који су тада припадали гранама L13 и L1264 су заједно са R1b и R1a племенима кренули у инвазију на Европу, централну и јужну Азију.

G2a гране Кура-Аракес културе

У отприлике исто време када је текла етногенеза Индоевропљана у Понтским степама (Мајкопска и Јамна култура), једна друга култура раног бронзаног доба се стварала на другој страни Кавказа. У питању је Кура-Аракес култура (3400-2000 п.н.е.). Иако су њени становници били нешто мање милитаристики настројени, и они су такође вршили ширења на друге територије, прво на запад, у Анадолију, јужно до подручја некадашњег Плодног полумесеца, и источно до Иранске висоравни све до данашњег Пакистана, где су одиграли кључну улогу у напредовању цивилизације долине Инда. Могуће је да су потомци становника Кура-Аракес културе колонизовали грчка острва, укључујући и Крит, где је настала прва европска цивлизација, Минојска цивилизација (2600-1100 п.н.е.).

Засновано на данашњим сазнањима, сматра се да су припадници Кура-Аракес културе припадали следећим Y-ДНК хаплогрупама: Ј2а1 (великој већини њених грана), Ј1а2-Z1828, T1-P77, G2a1 (L293, некадашња FGC7535), G2a2b1a (M406) и L1b. Остале данас мање заступљене хаплогрупе су такође могле бити присутне међу припадницима те цивилизације, укључујући R1b1a-L388 која је пронађена на једном тестираном скелету те културе у раду Lazaridis et al. (2016). Током класичне антике древни становници грчких острва, који су добрим делом потекли од Минојаца, су колонизовали јужну Италију са собом доносећи неке од хаплогрупа присутних у Кура-Аракес култури.

Најстарији узорак G-L293 је пронађен у скелету неолитског човека са простора данашњег западног Ирана. Данас, G-L293 је најчешћа грана хаплогрупе G2a у централном и северном Кавказу, где чини 64% Y-ДНК становника Северне Осетије. Кура-Аракес култура се ширила са југа Кавказа, где је данас L293 слабо присутна (1% у Јерменији и источној Турској). У сличним процентима се јавља широм Турске, северозападног Ирана, северног Ирака, Сирије, Либана, али такође и у Бугарској, Румунији, Грчкој, јужној Италији (поготово на Сицилији) и Корзици. L293 је упадљиво одсутна на Сардинији и на северу Италије, што искључује њено неолитско и индоевропско порекло у тим крајевима.

G-M406 своју максимално учесталост од 18% бележи код Чамалала, народа у југозападном Дагестану, али се такође проналази и у Грузији (3%), Јерменији (2%), Иран (0,5-2,5%) и Турској (3-6%) више него на самом Кавказу. Такође је присутна у ниским фреквенцијама на Леванту, као и у Египту и Јемену. У Европи, М406 је најчешћа у Грчкој (2%), укључујући Крит (2,5%), као и у Италији (3%), и делимично Сицилији (4%). За сада немамо потврду древне ДНК за G-L293 и G-M406 међу стотинама узорака европског неолита, што иде у прилог тези у доласку њених припадника у Европу за време позног бронзаног доба са подручја јужног Кавказа.

Римска редистрибуција

У гвозденом добу, G2a популација у већини Европе је доживела масакр од стране Индоевропљана. Припадници G2a су тражили уточиште у планинама, и као и данас, живе(ли су) пре свега у северозападном делу Иберијског полуострва, Италији (Апенини, Сардинија) и у Алпима.

Древни Латини и Римљани су представљали потомке италских племена која су извршила инвазију на Апенинско полуострво 1200 п.н.е.  Делује као да су већином припадали хаплогрупи R1b-U152 (=> погледати Genetics of the Italian people), али и да су такође пре инвазије већ апсорбовали неке L140 подгране, попут L13, L1264 и Z181. Домовина Латина у централној Италији је данас једна од ретких оаза са високим процентима хаплогрупе G2a у Европи. Висок проценат G2a у италијанској регији Лацио може бити последица дуалног присуства ''индоевропских'' грана попут L13, L1264, Z1816 и других неолитских хаплогрупа и грана G2a које су се спустиле са Апенина током унутрашњих миграција у римском царству након што су асимиловане од стране Римљана.

Ако су Римљани и други романизовани староседеоци Апенинског полуострва имали генетски утицај на друге делове Римског царства (као што су требали имати), они су сигурно допринели умереном расту хаплогрупе G2a (поред R1b-U152 и J2). Заиста, учесталост хаплогрупе G у Европи опада са удаљеношћу од границе царства. Хаплогрупа G се много ређе среће у нордијским и балтичким земљама него у Великој Британији, упркос чињеници да је пољопривреда стигла на те просторе у исто време. Дакле, врло је вероватно да је део G2а у Великој Британији, а посебно у Велсу (где G2а бележи веће фреквенције) римског порекла. Разлог за ниске проценте на северу и истоку Европе би могао бити тај да су шумовите низије северне Немачке, Пољске и балтичких земаља биле сувише сиромашне металом и нису могле привући освајаче са истока у бронзаном добу (=> погледати Metal-mining and stockbreeding explain R1b dominance in Atlantic fringe). Североисточна Европа, такође има релативно ниске проценте хаплогрупе R1b, што појачава хипотезу да су се те две хаплогрупе заједно шириле у бронзаном добу.

Скитска G1

Као и G2b, хаплогрупа G1 (M342) се среће широм Блиског Истока као и у јужној и централној Азији. Током неолита, када су G2а фармери мигрирали западно преко Анадолије до Европе, њихови G1 ''рођаци'' су мигрирали источно, до Иранске висоравни и Индије. У Европи, хаплогрупа G1 се најчешће среће у Румунији, Молдавији, западној Украјини, источној Пољској, Белорусији и Литванији, и у пар случајева у централној и јужној Немачкој. Оваква распрострањеност подсећа на хаплогрупу R1a-Z93, индоиранску грану R1a. Централна Азија је постала зона спајања на југу G1 и Ј1/2 са на северу присутним R1a гранама. Нова хибридна популација је формирана под називом Скити, и она је контролисала царство које се простирало од Пакистана и Синкјанга на истоку, до Украјине на западу. Хаплогрупе попут R1a-Z93, R1b-Z2103, G1, неких грана J1/2 и Q1b су у Европу врло вероватно дошле са Скитима, Сарматима и осталим степским народима.

Опште је познато да су Римљани знали да регрутују скитске и сарматске стрелце за њихове легије. У књизи Скота Литлетона From Scythia to Camelot, се тврди да је неколико витезова ''округлог стола'' било скитског порекла, и да је легенда о ''Светом гралу'' настала у древној Скитији. Ова хипотеза је такође коришћена у филму King Arthur, из 2004 године, који почиње са сценом доласка скитско-римске коњице у Британију. Међутим, Скити би у том случају као степски народ у римским легијама донели много већу учесталост R1a-Z93 и R1b-Z2103 међу становништво Европе. У оквиру Британије је до сада у Енглеској десетак породица тестирано као G1, а занимљива је и једна породица (презиме Милс) из Велса, где се римско-британска војска краља Артура наводно повукла после инвазије Англо-саксонаца. Ретке R1b-Z2103 су пронађене у југозападној Британији у Дорсету и Сомерсету, укључујући и једног појединца из близине Гластноберија (презимена Ален, које је келтско порекла, али се такође може довести и у везу са Аланима, степског племена које је причало скито-сарматским језиком) места повезаног са краљем Артуром.

Митохондријске хаплогрупе (mtDNA) које се повезују са хаплогрупом G

Три митохондријске хаплогрупе повезане са хаплогрупом G2a су N1a1a, W1 и X. У питању су данас минорно заступљене хаплогрупе које су даљим пореклом са Блиског Истока. Занимљиво је да су, N1a, W (бивша N2b) и X директно потекле од веома старе макро-хаплогрупе N*, за разлику од већине осталих хаплогрупа које су потекле из макро-хаплогрупе R (предачке групе хаплогрупама HV, JT и UK, које данас чине 90% свих MtDNA хаплогрупа Евроазије). Временски дугачко ''уско грло'' и еволуција N1a и X је чини се деловала потпуно исто као и код хаплогрупе G2.

Као што ни G2a није пронађена у неолитским налазиштима на Леванту, тако нису ни оне. N1a, X и W1 су до сада пронађене у доминатно G2a популацијама раног неолита Анадолије и Европе. Од 40 MtDNA узорака из неолита Анадолије тестираних до сада, 11 их припада N1a1a, 3 X2 и 1 W1. Остала два N узорка су тестирана као N1b1a. Реч је о једној веома реткој грани данас, али веома блиској N1a.

N1a1a и X2 су у узорцима древнке днк пронађене у високим фреквенцијама у односу на данашње време. N1a1a је потврђена у 13% узорака из културе Линеарнотракасте керамике a Х2 углавном у распону од 5% до 10% у разним неолитским културама. Данас, Х2 се проналази у 1,5% европског становништва а N1a1a испод 0,5%. Једино становништво данашњице са високим фреквенцијама mtDNA хаплогрупе Х су Друзи, који такође имају и више од 10% хаплогрупе G. Ипак, N1a и Х се не могу искључиво повезати са Y-dna хаплогрупом G, из простог разлога што су први неолитски фармери са подручја Плодног полумесеца спој неколико мушких (и женских) хаплогрупа, које су укључивале и Y-dna хаплогрупе E1b1b (M123), H2, T1a J1 и Ј2.

Познате особе